14/10/2019

Digitalna Kina

U jednom od prošlih osvrta na temu Kine i digitalne diplomatije kao novog lica javne diplomatije, pokušao sam da odgovorim na dilemu da li se u digitalnom nastupu na kineskom tržištu može primeniti jedan od osnovnih principa kineske filozofije, koji se za razliku od zapadnog Veni – Vidi – Vici, temelji na ideji: Dodjoh – Trgovah – Stekoh prijatelja. Od tada do danas, a tako je i svake sekunde, stvari se dramatično menjanju.

U ovo digitalno doba četvrte industrijske revolucije Kina u mnogim stvarima zauzima lidersku poziciju a u drugima se bori za prvo mesto. Tako je na primer sa brojem internet korisnika koji je najveći na svetu i u ovom trenutku iznosi iznosi oko 829 miliona[1]. Ova brojka predstavlja otprilike oko 58.2% ukupne populacije Kine i predstavlja ogroman iskorak u broju korisnika koji je 2000. godine bio oko 22 miliona. Poređenja radi, Japan zauzima 6. mesto u svetu po broju internet korisnika ali je zadržao prvo mestu u udelu broja korisnika interneta u ukupnom broju stanovnika koji iznosi 93,5% što je 35,5% viši od kineskog.

Navedeni podaci vrlo su bitni i za novu formu diplomatije, onu koja se uobičajeno naziva digitalnom diplomatijom. Naime, u poslednjih nekoliko godina sa razvojem informaciono – komunikacionih tehnologija (IKT), razvila se potreba da države i njeni predstavnici razviju novu formu borbe za svoje i interese svojih građana. Ono što se nekada radilo iza zatvorenih vrata sada se dešava na intenetu, društvenim mrežama i mesindžer aplikacijama. Među njima je naravno i Kina.

IWS (c)

Ogroman razvoj IKT u Kini, doveo je do toga da se sa jedne strane konstantno povećava broj korisnika interneta, računara i pametnih telefona, dok se sa druge strane sve to pokušava zadržati u okvirima od strane države kontrolisane upotrebe, pa su tako na primer u Kini nedostupne gotovo sve kod nas popularne aplikacije i društvene mreže. Međutim, to ne znači da ne postoji kineska verzija Fejsbuka i Tvitera. Naprotiv, platforme poput Sina Weibo (新浪微博) ili mobilnog čet servisa Wechat (微信) izuzetno su popularne i raširene među kineskom populacijom. Sina Weibo predstavlja u stvari popularnu mikobloging platformu, kinesku verziju Tvitera koju prema dostupnim podacima[2] koristi oko 25% populacije a svakog meseca je aktivno koristi  oko 450 miliona ljudi.

Kontrola internet sadržaja, od strane kineske države posebno je pojačana nakon protesta Ujgura u severozapadnom delu ove države 2009. godine i pretpostavlja se velikog straha izazvanog nakon objavljivanja diplomatske prepiske na Vikiliks sajtu. Kineska vlada nameće stroga pravila i onemogućava pristup tradicionalnim #digitaldiplomacy alatima što iziskuje svojevrsnu promenu strategije koja se koristi u drugim državama. Digitalna diplomatija se inače koristi za promociju interesa, kulture, običaja, za diplomatsko – konzularne potrebe i tome slično,  pa su predstavnici stranih država koji su akreditovani u Kini požurili da otvore svoje Wechat i Sina Weibo naloge praktikujući „Weiplomacy“ (微郊外 Weibo diplomacy).  Na ovaj način odvija se komunikacija sa stanovnicima zemlje domaćina umesto da se za te potrebe korsite Tviter, Fejsbuk ili Instagram.

Ono što je zanimljivo jeste da raste i broj pratilaca stranih ambasada koji imaju naloge na kineskim mrežama. Naročito je popularna ambasada Izraela koja je gotovo konstantno na vrhu po broju pratilaca. Razlog za ovu popularnost mnogi vide u rastućoj islamofobiji kineske onlajn zajednice. Post ambasade Izraela koji je zaradio najviše lajkova jeste objava da je američki predsednik Tramp priznao Jerusalim kao prestonicu Izraela. SinaWeibo je bila poprište otvorenog sukoba između ambasada Rusije i Poljske oko sitaucije u Ukrajini i obaranja malezijskog aviona #MH170 posebno kada je u svojih 8 postova ruska ambasada poredila ukrajinske aktivnosti na istoku zemlje sa Hitlerovom akcijom u Poljskoj 1939. godine. [3]

Australian Strategic Policy Institute, FT (c)

Osim broja korisnika i broja pratilaca raste i broj cenzurisanih postova. Prema podacima nedavnog istraživanja Australijskog instituta za stratešku politiku[4], različite su teme koje su se našle na udaru banovanja, brisanja postova ili onemogućavanja komentarisanja, počev od odnosa Severne Koreje i SAD do postova na temu Tajvana ili berzanskih akcija. Sa cenzurom se očekivano najviše puta susrela američka ambasada dok slede francuska i  zanimljivo – kubanska.

Ovih dana aktuelne su posete kineskih zvaničnika, naročito predsednika, evropskim prestonicama u kojima po, kod nas već oprobanom receptu, ogromnim investicijama učvršćuje novi strateški pristup evropskom kontinentu koji se ogleda u obnavljanju tradicionalnog puta svile. Detaljne analize kako korisnici kineskih društvenih mreža prate ove događaje, otežana je zbog jezičke barijere ali je vrlo zanimljivo istaći da se i Kina poslednjih par godina otvara prema zapadnim platformama. U odnosu na ostale države to su skromni koraci ali važno je istaći da su od 2015. godine otvoreni nalozi Kancelarije za informacije kineskog državnog saveta @ChinaSCIO na Tviteru, Fejsbuku, Jutjubu i Instagramu (ukupno 5 pratilaca). Prema našim podacima na Tviteru je aktivno i nekoliko kineskih diplomatskih misija (pri UN i EU …) kao i ambasador Kine u Indiji.

Kada smo kod Indije, osvrnuo bih se na zanimljiv slučaj iz maja 2016. godine kada je samo par dana pred zvaničnu posetu Kini, premijer Indije gospodin Narendra Modikoji slovi za jednog od svetskih lidera sa najvećim brojem pratilaca na društvenim mrežama,otvorio svoj Weibo nalog i kineske pratioce pozdravio na kineskom sa “Zdravo Kino”. Ovaj post[5] izazvao je različite ali brojne reakcije običnih Kineza – kako pozitivne tako i negativne usled nerešenih bilateralnih sporova. Broj pratilaca je za samo par dana vrtoglavo porastao a Modi je u susretu sa kineskim premijerom Li Kećangom otišao i korak dalje objavivši selfi[6] sa svojim kolegom. Pravi primer selfi diplomatije ili ako ćete bolje odličan primer za #Weiplomacy.

Zanimljivo je istaći i da je Kina pionir ne samo u uvođenju kontroverznog „social credit“ sistema putem koga rangira svoje građane u zavisnosti od životnih navika, već i u razvoju interneta stvari, veštačke inteligencije kao i u uvođenju brzog interneta i 5G tehnologije koja omogućava rapidno povećanje brzine mobilnog interneta od postojeće 4G mreže. Za Kinu je pitanje liderstva u implementaciji 5G mreže pitanje nacionalne časti, posebno imajući u vidu da su 2G tehnologiju 90-tih uvele evropske zemlje, 3G Japan u ranim 2000-tim a 4G SAD 2011. godine. U strahu od mogućnosti zloupotrebe i krađe podataka svojih građana, kompanija i državnog sektora, SAD su prve uvele zabranu uvođenja ove mreže putem kineske infrastrukture u svoju državu. Pridružile su im se Izrael, Novi Zeland, Japan i Australija dok zabranu razmatraju Rusija i vodeće zemlje EU. 

Zainteresovane države, međunarodne institucije i nevladine organizacije bi u nastupu na kineskoj onlajn pozornici mogle da slede ambasade država akreditovanih u Kini, nemačku fudbalsku reprezentaciju, Dejvida Kamerona, Šimona Pereza ili kompaniju „Tošiba“ koji su, otvorivši svoje naloge, već odavno prepoznali potencijal koji pruža “kineski tviter”.

I da opet zaključimo: “Dodjoh. Otvorih Weibo. Pobedih.”

Zoran Sokić, @digidiplomatija blog


[1] https://www.internetworldstats.com/top20.htm

[2] https://www.emarketer.com/content/weibo-now-used-by-nearly-25-of-population-in-china

[3] https://www.whatsonweibo.com/

[4] https://www.aspi.org.au/report/weibo-diplomacy-and-censorship-china

[5] http://www.thehindu.com/news/international/modis-first-weibo-post-hello-china-looking-forward-to-interacting-with-chinese-friends/article7169863.ece

[6] http://www.weibo.com/5581682776/ChYkCFJVp?from=page_1005055581682776_profile&wvr=6&mod=weibotime&type=comment#_rnd1466284645130

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *